U današnjem članku vam donosimo iskrenu ispovest muškarca koji priznaje da je odbio devojku svog života i kroz šta je prolazio zbog te odluke. Kroz njegovu priču saznajte kako je ta odluka oblikovala njegov život i šta je naučio iz nje.
Odrasla sam osoba koja se suočava sa velikim izazovima, ali jedan od najvećih bio je trenutak kada sam odlučio da se distanciram od žene koju sam smatrao devojkom svog života. Iako sam duboko verovao da je ona ta koja mi može doneti sreću, nisam imao snage da podelim s njom svoju najveću tugu i strah. Strah koji me je sprečavao da budem iskren. Naime, imao sam bolest koja mi je znatno otežavala život – hemofiliju. To stanje, koje karakteriše sklonost ka spontanim povredama, bilo je nešto što nisam znao kako da podelim sa njom.
Moje detinjstvo nije bilo poput detinjstva drugih. Dok su moji vršnjaci uživali u svakodnevnim igrama, ja sam bio stalno oprezan. Svaka sitna povreda mogla je postati ozbiljna, a i najslabiji udarac mogao bi izazvati ozbiljne posledice. Bio sam neprestano u strahu, a moji dani su prolazili u lekarskim ordinacijama i sa čestim injekcijama koje su bile neophodne da bih mogao da funkcionišem. Zamišljao sam kako bi izgledalo da sve to podelim sa nekim i da me neko razume, ali nisam imao hrabrosti da to učinim.
Zato sam se povukao. Osećao sam se kao da bih je povredio time što bih joj rekao o svojoj bolesti. Nisam želeo da je opterećujem s tim, smatrao sam da je bolje da nestanem iz njenog života pre nego što je suočim sa tolikim teretom. Moje zdravstveno stanje me je sprečavalo da se potpuno otvorim prema njoj, iako sam bio svestan da ona zaslužuje iskrenost.
- Međutim, prošlo je vreme i nije bilo lako nositi se sa svim tim emocijama. Često sam razmišljao o njoj, pitajući se da li bi mogla da razume moju borbu i moju bolest. Da li bi mogla da me prihvati uprkos svemu? Takva pitanja su me mučila, ali nisam imao odgovore. Nisu mi pomogla ni moja stalna borba sa povredama. Nije bilo dana kada nisam morao da idem na injekcije ili da se nosim sa bolovima. Moje zdravlje je bilo moj neprestan teret.
Onda se dogodila promena. Počeo sam da uzimam novi lek koji se ubrizgava direktno u stomak i deluje vrlo brzo. Taj lek je potpuno promenio moj život. Prošle su nedelje, a ja nisam imao nijednu povredu. To je bila prava revolucija za mene. Po prvi put, mogao sam da se osećam kao „normalna“ osoba, bez stalnog straha da će nešto poći po zlu. Povrede koje su bile svakodnevica za mene, sada su bile daleki san. Osećao sam se kao novi čovek.
Kao da mi je život ponovo dao šansu. Počeo sam da razmišljam o tome da bih mogao ponovo da je potražim. I da joj kažem istinu. Sada imam snage da joj objasnim kroz šta sam prošao, šta se dešavalo sa mnom i šta me je sprečavalo da budem sa njom. Više nisam onaj isti nesigurni momak koji se bojao da je povredi. Sada imam mogućnost da joj kažem: „Znaš, sada je drugačije, sada sam u stanju da budem sa tobom.“
- Ali strah još uvek nije prošao. I dalje osećam tugu zbog toga što nisam mogao da budem iskren prema njoj. Pitanje koje me muči je kako će ona reagovati na sve to. Da li će me razumeti? Da li će to promeniti njen pogled na mene? Da li će me prihvatiti takvog kakav sam sada, kada sam napokon naučio da se nosim sa sopstvenom bolešću?
Da, imam strah. Strah od odbijanja, strah od toga da ću je izgubiti zauvek zbog svega što sam propustio reći. Ali sada, shvatam da je važno suočiti se sa sopstvenim strahovima. Moram da joj kažem istinu, moram da budem iskren. Bez obzira na to što se može dogoditi, ne želim da ostanem sa neizgovorenim rečima i sa žaljenjem što nisam uradio ono što je bilo ispravno.
Mislim da su te godine, koje su prošle u strahu i nesigurnosti, konačno postale prošlost. Imam šansu da budem hrabar, da se suočim sa sopstvenim osećanjima i da dam sebi priliku za sreću. Ako ništa drugo, barem ću znati da sam pokušao
